Tikovi kod dece i odraslih osoba

ŠTA SU TIKOVI KOD DECE I ODRASLIH 

Tikovi kod odraslih osoba i dece se u naučnoj literaturi definišu kao nevoljni, naglo nastali prinudni pokreti različitog intenziteta. Najčešće se javljaju još kod male dece, obično između njihove pete i desete godine života, pa se stoga roditeljima preporučuje da obrate posebnu pažnju na mališana ukoliko se u porodici dešavaju neke veće životne promene, kao što su: selidba, razvod roditelja ili dolazak bebe, ali i kada se polazi u vrtić ili školu.

Upravo takvi događaji, usled kojih se detetu može dodatno poljuljati samopouzdanje, česti su okidači za neželjene oblike ponašanja. Tikovi kod dece izazvani takvim situacijama uglavnom prolaze spontano, ali mogu se i pogoršati ukoliko je dete kontinuirano izloženo stresu.

Kako nastaju tikovi kod dece i šta ih uzrokuje

Epidemiološke studije kao uzrok tikova često navode brojne nasledne faktore. Oni mogu biti različitog intenziteta, a podložna su im podjednako oba pola. Pretpostavlja se da je tik rezultat povećane aktivnosti dopamina, hormona koji se proizvodi u mozgu, a koji je odgovoran za emocije i mentalne reakcije. Ispitivanja pacijenata s ovim poremećajem pokazala su da kod njih postoji snižena metabolička aktivnost u regijama velikog mozga koje su odgovorne za pokrete.

Sekundarni tikovi kod dece i odraslih koji nastaju kao posledica nekog drugog oboljenja nervnog sistema daleko su ređi, a mogu se javiti nakon upale mozga, traume glave, trovanja ugljen-monoksidom ili moždanog udara. Određeni lekovi, kao što su levodopa, karbamazepin, fenitoin ili fenobarbiton, takođe mogu izazvati tikove.

Koji su česti pratioci tikova? lako su se tikovi kod odraslih ranije smatrali neurotskom manifestacijom, danas je najzastupljenije mišljenje da su organski faktori najznačajniji za pojavu nevoljnih pokreta. Ako su praćeni grčevima, konvulzijama ili epilepsiijom, sumnja se na njihovo organsko poreklo (Tuterovu bolest).

Tikovi kod dece se najčešće dovode u vezu s emocionalnim problemima, pa su kod mališana često udruženi s pojačanom agresivnošću, neposlušnošću, neprilagođenošću, izlivima i nastupima besa, poremećajem spavanja, mokrenja i pražnjenja creva, nezrelošću, nestabilnošću, stidljivošću…

Koje sve vrste tikova postoje?

Tikovi kod dece najčešće zahvataju facijalnu muskulaturu (lice), trup i delove ekstremiteta.

• Jednostavne motorne tikove karakteriše uključivanje pojedinačnih mišića ili mišićnih grupa, pa tako nastaju treptanje, trzanje ramenom, mrdanje nosom ili žmirkanje očiju kod dece.
• Kompleksni motorni tikovi podrazumevaju pokretanje više mišićnih grupa, a mogu se manifestovati tapšanjem, češanjem vrata ili nosa, različitim grimasama, skakanjem, ehopraksijom (imitiranjem tuđih gestova) i kopropraksijom (skaredni gestovi), mada su veoma retki.
• Zvučne motorne tikove karakterišu izražena vokalizacija ili jednostavni zvuči kao što su nakašljavanje, šmrkanje, ili čak lajanje. Oni takođe uključuju i artikulisane reči: eholaliju (ponavljanje tuđih reći), palilaliju (ponavljanje poslednje reči sagovornika) i koprolaliju (izgovaranje skarednih reći).
• Senzorni tikovi podrazumevaju ponavljanje senzacije u formi osećaja pritiska, toplote, hladnoće ili bola u lokalizovanim delovima tela, što se ispoljava pokretima. Oboleli  ima potrebu da načini pokret da bi zaustavio abnormalnu senzaciju, što predstavlja prisilni fenomen.

Tikovi kod dece i odraslih mogu biti i potpuno neprimetni za lekara, kao što je na primer stezanje stomačne muskulature ili guranje jezika o tvrdo nepce, kada ih je teško otkriti..

Kako se postavlja dijagnoza kod ovog poremećaja?

Glavni kriterijum za postavljanje dijagnoze prolaznog tika – jednostavnog, multiplog motornog, ili vokalnog – jeste izvođenje nevoljnih pokreta najmanje četiri nedelje, ali ne duže od 12 meseci. Najčešće se radi o uključivanju mišića oka s jednostranim ili obostranim treptanjem, tkz. tikovi očima što roditelji često tumače kao organsku promenu – konjunktivitis. Prolazni tikovi kod dece mogu zahvatiti i druge regije, kao što su trup ili ekstremiteti, a dešava se i da budu vokalni. Po pravilu, nestaju za manje od godinu dana, a kod 50 odsto mališana isčezavaju za dva do tri meseca.

Dijagnoza hroničnog tika, jednostavnog, multiplog motornog, ili vokalnog, postavlja se ukoliko se nevoljni pokreti ponavljaju najmanje godinu dana, i to bar tri puna meseca u kontinuitetu. Hronični motorni tik najčešće se javlja kod odrasih i često je otporan na lečenje. Nedostatak ritmičkog ponavljanja razlikuje ove tikove od stereotipnih pokreta koji su tipični za slučajeve autizma ili mentalne retardacije. Opsesivno-kompulzivne aktivnosti ponekad veoma liče na složene – kompleksne tikove, ali sa tom razlikom da njihov oblik ne zavisi od svrhe (dodirivanje nekog predmeta, izvođenje neke radnje određeni broj puta), nego od zahvaćenosti mišićnih grupa. Ipak, i stručnjaci ih nekada teško razlikuju.

Tikovi kod dece i odraslih često nastaju kao izolovana pojava, ali dešava se da budu udruženi s raznim emocionalnim poremećajima (naročito opsesivnim), hipohondrijom ili usporenim razvojem.

Kada je lečenje tikova kod dece obavezno?

Voljno suzbijanje tikova svakako jeste moguće, ali to izaziva dosta neprijatno osećanje koje se povlači ispoljavanjem tika. Tikovi kod dece ne utiču na voljnu aktivnost (ne ometaju pisanje ili, recimo, pijenje iz čaše), a za svakog mališana postoje specifične situacije u kojima njihova frekvencija raste ili opada.

To mogu biti praćenje TV programa, situacije u kojima osoba doživljava zadovoljstvo ili uzbuđenje, ali i anksioznost, emotivne traume ili, na primer, prisustvo na većim skupovima. Aktivnosti koje zahtevaju punu koncentraciju najčešće smanjuju učestalost tikova. Opisan je slučaj hirurga i pilota čiji se tikovi u potpunosti povlače pri izvođenju hirurških zahvata odnosno upravljanja avionom.

Terapija je indikovana samo u slučajevima kada tikovi kod odraslih osoba i dece znatno utiču na njihov socijalni i profesionalni život. Ovi nevoljni pokreti mogu biti udruženi s poremećajem mišljenja (opsesivnost), senzacijama (senzitivni tikovi) i hiperkinetskim sindromom s deficitom pažnje. Uz njih se mogu javiti i poremećaji u kognitivnim procesima kao što su učenje, čitanje pisanje ili računanje, to jest disgrafija, disleksija, diskalkulija i slično.

Takođe, češće se tikovi kod dece javljaju udruženi s hodanjem u snu, noćnim morama i noćnim mokrenjem. Kod takvih mališana povećana je tendecija ka depresivnim stanjima, kao i anksioznosti, neodgovarajućem seksualnom i devijantnom oponirajućem ponašanju. Ovo može uzrokovati prilične probleme u odnosima s roditeljima, sestrama i braćom,kao i  nastavnicima u školi i neuspehom u obrazovanju – uprkos normalnoj inteligenciji.

Kako izlečiti tikove medikamentima? Uvođenje lekova rezervisano je samo za najteže slučajeve. Najčešće se daje risperidon, lek koji blokira aktivnost dopamina. S različitim uspehom primenjuju su i drugi lekovi, kao što su klonidin, tiapride, flufenazin, hlorpromazin, tetrabenazin, klonazepam, flunarizin.